Istarski oštrodlaki gonič

     Istarski oštrodlaki gonič

     Najstariji opis istarskog oštrodlakog goniča može se naći u hronikama đakovačkog biskupa, Petra Bakića, koji je takođe zabeležio da je tu rasu prvi put opisao đakovački kanonik,  Prvi put su izloženi 1910., a prvi put su upisani u hrvatsku rodovnu knjigu 1924. FCI je priznao rasu 1948., a prvi standard je objavljen 1969. Njegovo telo je čvrste građe i snažnog kostura. Snežnobele je boje sa žutim i narančastim oznakama, dlaka mu je duga i oštra. Duga glava s bujnim obrvama koje naglašavaju njegov ozbiljan, čak mrki izraz, no u njegovim očima može se primetiti mnogo odanosti. Rep je debeo i blago zavijen prema gore. Njegov intenzivan glas je srednje visine, no često dubok

Slovacki kopov

Slovacki kopov 

Uvek čisto crn, sa plamenim oznakama. Lakše građe tela, ali sa čvrstim kostima. Formata izduženog pravougaonika. Živahnog temperamenta. Oštrina i odlična orjentacija su vrline koje u prvom redu krase ovu rasu, koja se smatra dugim i upornim oblajivačem, a ne tako dugim goničem. Osnovni nedostatak rase kod pojedinih jedinki je nedostatak glasa, najčešće prilkom gonjenja, a ponekad i prilikom držanja u mestu. Ti psi moraju biti isključeni iz priploda.

Kopov je pitom pas kada se nalazi kod kuće, staložen je, ne ispoljava znake nervoze, niti agresije. Ulaskom u lovište i susretanjem sa divljači, aktiviraju mu se lovački instinkti. On postaje oštar, uporan, istrajan. Nikada ne napada divljač, već je goni za svog lovca, vodiča. Vezuje se prvenstveno za osobu koja lovi sa njim. Veoma je privržen i svim članovima familije. Prepoznaje ih i mahanjem repom daje im na znanje da je raspoložen za igru i maženje. Ova rasa je izvrsna za višečasovno i postojano praćenje „vrućeg" traga ili mirisa, sa povremenim javljanjem. Odličan je za lov divljih svinja. Sa ovim psima se uspešno može loviti na svim terenima, od ravničarskih do visokih planina, jer poseduju odličnu orijentaciju i smisao za pretraživanje terena

Prateći trag divljih svinja iz minule noći, kopov ih nepogrešivo pronalazi, a zatim u mestu oblajava sve do pokretanja. Potom ih gustim šteketom goni prema dočeku. Ne retko, ovim psima se odstreljuje na tzv. „držanju“, kada oblajava svinju u mestu, stalnim kruženjem oko divljači, ne dozvoljavajući joj da se pokrene, pa se ona zbunjeno okreće u mestu, pokušavajući da se odbrani. Nasrtljivi kopov, oštro i blizu oblajava, ali veoma retko biva povređen, zahvaljujući izuzetnim fizičkim predispozicijama. Ne postoji rasa pasa koja može tako munjevito da izmakne kljovama razjarenog vepra.

Ova rasa je izvrsna za višečasovno i postojano praćenje „vrućeg" traga ili mirisa, sa povremenim javljanjem. Odličan je za lov divljih svinja. Sa ovim psima se uspešno može loviti na svim terenima, od ravničarskih do visokih planina, jer poseduju odličnu orijentaciju i smisao za pretraživanje terena

Bosanski barak

Bosanski barak

U početku nazvan ilirski gonič, ovaj snažni pas, duge i čupave dlake, koji potiče iz Bosne, zvanično je priznat kao Bosanski oštrodlaki gonič 1973. godine. Bosanski oštrodlaki gonič je strastven lovac, izdržljiv je i uporan. Dobar je za sve vrste divljači i za sve vrste terena. 

Bosanski ostrodlaki gonič ima lep, veoma modulisan glas. Veseo i miroljubiv u kući, privržen i umiljat, cenjen jekao
kućni pas. Bosanski oštrodlaki gonič ima krupan korak

Svoj prilično bogati rep nosi blago povijen u vidu sablje.  Ispod dlake, duge i razbarušene, ima obilnu poddlaku. Boje idu od žuto-smeđe do narandžasto-smeđe, a mogu biti prošarane crnom.Barak je snažan pas sa dugom i čekinjastom dlakom, duge i srednje široke glave, izraženih i gustih obrva, temperamentan, ozbiljnog - strogog izraza, uporan i hrabar. Iz važećeg standarda koji se koristi pri ocjenjivanju na izložbama mogu se naglasiti karakteristike bosanskog baraka kako slijedi.

Veličina: Visina baraka je 46-56 cm, idealno 52 cm, a dužina trupa mora biti veća od visine grebena za 10%. Težina je 16-24 kg, idealno 20 kg. Ženke su nešto manje od mužjaka.
Glava: potiljna kost je izražena, čelo neznatno ispupčeno, stop blago izražen, nosnik prav. Njuška je snažna i pravougaona, obrasla gustim brkovima i bradom, a gledano odozgo, srednje široka i sužava se prema nosu. Njuška je nešto duža od lobanje. Ukupna dužina glave je 20-25 cm.
Nos: Nosna pečurka je široka, nozdrve široke, duboko razvijene, crne ili zatvorenosmeđe – kestenjste boje.

Posavski gonič

Posavski gonič

Posavski gonič je pas koji je veoma cenjen na prostorima bivše Jugoslavije, i dugo je bio relativno nepoznat gonič van tog prostora. Poreklo vodi iz Hrvatske. To je zapravo retka hrvatska autohtona rasi lovačkog psa koja se uzgaja se još od 16. veka na prostoru posavine.


Najstariji dokumenti o postojanju ove rase datiraju iz dalekog 14. veka i čuvaju se u Đakovačkoj biskupiji. Ovi psi su prvi put prikazani na izložbama pasa 1924. godine .

Interesantan je podatak da su pre Prvog svetskog rata Slovenci kupovali u Istri posavske goniče pod imenom “Boškini”.Današnji važeći standard ove rase napisan je tek iz drugog pokušaja – 1969. godine sa pravilnim nazivom ovog psa (Posavski gonič)., jer je pri prvoj standardizaciji ime upisano pogrešno. Njegovo ime naglašava poreklo rase a to su prostrane gusto pošumljene doline Save.Brz je i neumoran čak i na brdovitim terenima, ima dobar njuh i iskustva lovaca kažu da je vrlo siguran i pouzdan kada ga povedete u lov. Njegove osobine oslikavaju dinamičnog i poslušnog psa koji se koristi se uglavnom na lov na zečeve i jelene. Posavski gonič jepas vrlo čvrste građesa duguljastom glavom i živahnim pogledom.

Uši su mu zaobljene i vise.

Ima poludugu dlaku koja je oštra i gusta. Boja ovog goniča može biti od žuto-smeđe do riđe-smeđe sa malo bele nijanse na grudnom košu ili šapama.

Istarski gonič kratke dlake

Istarski gonič kratke dlake

Kratak istorijski pregled: Pasmina potiče od stare forme “istočno jadranskog belog goniča s oznakama”. Najstariji dokazi potiču iz razdoblja između 1327. i 1348. godine, a nalaze se u klaustoru Franjevačkog samostana u Dubrovniku, gde postoji kapitel s 4 psa koji prikazuju ovu staru formu goniča. Pored toga u kapeli na groblju kraj mjesta Beram (Istra), na slici “Poklonstvo triju kraljeva” iz 1474.  
 Sledi prikaz na oltarnoj pali "Gospa od Milosrđa" u crkvi sv. Franje u Zadru iz 1476. godine gdje je u donjem levom uglu naslikan predak današnjeg istarskog goniča, koji je ranije bio i trobojno obojen. Opis ovog goniča nalazi se u manuskriptu đakovačkog biskupa Petra Bakića iz 1719. godine gdje je zapisano da je uzgoj istarskih goniča poznat u Hrvatskoj prije 14. veka. Prvi standard istarskog kratkodlakog goniča objavio je FCI 02.04.1955. opsti izgled: Pas plemenitog izgleda, brakoidne građe, srednje veličine, vitkog elegantnog tela, bez grubosti, skladnih pokreta, kratke fine dlake, snežno-bele boje s narančastim oznakama po glavi  Pravougaono  telo; dužina tela nešto duža od visine merene u grebenu Visina lakta: iznosi 50 % visine grebena Duzina lobanje nešto duža nego duzina gubice  Za lov se lako obučava, a zbog svojih odličnih lovnih osobina omiljen je kod lovaca. Izuzetno je pogodan za lov na oštrom kamenitom (kraškom) terenu, ali i na svim drugim lovnim terenima. Glas je jak i zvonak. Dobroćudan, blag, poslušan, nije plašljiv niti agresivan, temperament živahan. Vrlo je privržen svom gospodaru. Rezervisan  prema nepoznatim osobama.

Srpski žuti gonič (nije priznat od strane fci)

                                    Srpski žuti gonič

Pored dve standardizovane rase goniča na područiju Srbije najveću populaciju od svih nestandardizovanih goniča čine srpski žuti goniči. U časpisu „LOVAC“ br. 2 iz 1950. godine u članku pod naslovom „Naši zečari“, dr Dragiša Pavlović navodi da je nakon izložba u Beogradu 1948. i izložbe u Ljubljani i Beogradu 1949. zbor sudija za zečare priznao rasnost balkanca, alpinca i žutog zečara nazvavši ga žutim balkancem. 

Od strane Kinološkog saveza, 1954. oformljena je komisija za autohtone rase koja je predložila da se usvoje standardi balkanskog trobojnog goniča, što je kasnije i učinjeno, i potom predložila standarde za balkanskog žutog goniča, balkanskog oštrodlakog goniča. U dokumentima Jugoslovenskog kinološkog saveza ostalo je zabeleženo da je vođena rodovna knjiga za žute goniče kao posebnu rasu, a ne kao varijetet balkanskog goniča, kako se do skora mislilo. O tome svedoče i rodovnici iz 1950. godine. Ti psi su se izlagali na izložbama i smotrama, što je dokumentovano u katalozima sa tih manifestacija iz 1949. kao i u katalogu sa I Međunardone izložbe pasa održane u Beogradu 1952. 

Žuti goniči su psi srednje veličine, snažni i izdržljivi, pravougaonog formata, glave srazmerne sa telom, njuška je klinastog oblika, sa crno pigmentisanom nosnom pečurkom, ušiju koje su viseće i srednje duge. Vrat snažan približno dužine kao i glava. Trup i leđa pravilno razvijena i snažna. Grudni koš približno 50% od visine grebena. Dlaka je kratka, glatka, sjajna i prilegla uz telo, sa dobrom podlakom. Boje su žute do žuto crvene. Kod manjeg broja pasa javljaju se oznake bele boje na glavi, grudima, šapama, prednjim delovima nogu i vrhu repa. Za razliku od srpskog goniča, žuti gonič nema nijednu oznaku crne boje na telu. Upotrebljava se kao lovački pas za lov pogonom krupne i sitne dlakave divljači.

Spada u ugrožene rase.

Srpski trobojni gonič

Srpski trobojni gonič

Srpski trobojni gonič - Veoma cenjen u nasoj zemlji, odvazan, inteligentan i miran pokazao se kao veoma izdržljiv pas.

 Poreklo Srpskog trobojnog gonica je slicno drugim gonicima na Balkanu. Tokom 1946. je diskutovano da li je ovo samostalna rasa ili se radi samo o varijetetu Srpskog gonica. Zakljuceno je da se radi o samostalnoj rasi i napravljen je prvi standard. Na medjunarodnoj izlozbi pasa u Beogradu 7. i 8. juna 1950. zvanicno su prikazani ovi psi a FCI je 25.07.1961. zvanicno priznao rasu i objavio standard. 

opsti izgled: Srednje velik, snaznog tela temperamentan, zivahan i energican. 

Znacajne proporcije: Duzina tela od vrha grudne kosti do sedne kvrge, prevazilazi visinu grebena za 10%. Duzina glave iznosi oko 45 % visine grebena 

Karakter: Privrzen, ljubak, zivahan, pouzdan, veoma izdrzljiv . Osvna boja je zasiceno crvena ili lisicije crvena, sa crnim plastom ili sedlom. Crna boja moze da dopire do glave i tada na slepoocnicama pravi crne oznake. Na grudima je dozvoljena belina koja se može protezati unazad do kraja grudne kosti kao i na stomak i unutrasnje strane zadnjih nogu. Donje polovine nogu kao i vrh repa moraju biti beli. Beline ne treba da zauzimaju više od 1/3 površine tela.