Bez obzira što zvanična kinološka sistematika, a i ona nezvanična, poznaju puno rasa goniča. Do današnjih dana nije poznato kako su goniči nastali .Sigurno je da goniči pripadaju najstarijim, tipovima pasa, pošto je psu, jedna od osnovnih osobina, gonjenje divljači sa željom da je uhvati i pojede.
O pretpostavci, da su na Balkan goniče doveli Turci, može se razgovarati i posmatrati sa više strana.U literature ovakva pretpostavka postoji dugi niz godina, međutim pitanje je koliko je realna. Naime, goniči kakvi su u Srbiji, susreću se u Turskoj u značajnom broju na teritoriji zapadne Turske, u evropskom delu koji ima kopnenu granicu sa Grčkom. U istočnim delovima Turske, u Anadoliji koja konfiguracijski izuzetno odgovara lovu goničima, lovi se, najčešće, hrtovima. Danas je u Turskoj na nacionalnom nivou priznata rasa hrta “sultan tazi”. Ako se zna da su prvobitna turska plemena došla u Anadoliju u 10.veku nove ere, onda se sa puno razloga može pretpostaviti da su takve pse zatekli na novoosvojenim teritorijama.
Kako navodi D.Pavlović (1950) iz naše istorije i opesama vidljivo je da se do vremena despota Stefana Lazarevića (1377-1427.,knez 1389-1402., despot 1402-1427.) u Srbiji lovilo sokolovima i hrtovima. Od 15.veka pominju se i goniči. Moglo bi se sa velikom dozom sigurnosti pretpostaviti da je lov goničima u Srbiji postao omiljeni način lova tek posle dolaska Turaka. Turci su takav način lova upražnjavali u svojoj domovini.
Ne postoji pouzdana metoda kojom bi se utvrdilo tačno poreklo naših goniča, odnosno da li su oni potomci goniča Ilira, Kelta, Grka ili nekih drugih, ali da njihovi prapretci potiču sa tih terena – tu dileme nema. Pod nazivom goniči smatraju se lovački psi koji glasno gone divljač. Gonič lovi nosem, a hrt,koji takođe goni, okom. Gonič ne vidi divljač već sledi trag, a hrt mora da vidi divljač da bi je gonio.
Нема коментара:
Постави коментар