Srpski žuti gonič (nije priznat od strane fci)

                                    Srpski žuti gonič

Pored dve standardizovane rase goniča na područiju Srbije najveću populaciju od svih nestandardizovanih goniča čine srpski žuti goniči. U časpisu „LOVAC“ br. 2 iz 1950. godine u članku pod naslovom „Naši zečari“, dr Dragiša Pavlović navodi da je nakon izložba u Beogradu 1948. i izložbe u Ljubljani i Beogradu 1949. zbor sudija za zečare priznao rasnost balkanca, alpinca i žutog zečara nazvavši ga žutim balkancem. 

Od strane Kinološkog saveza, 1954. oformljena je komisija za autohtone rase koja je predložila da se usvoje standardi balkanskog trobojnog goniča, što je kasnije i učinjeno, i potom predložila standarde za balkanskog žutog goniča, balkanskog oštrodlakog goniča. U dokumentima Jugoslovenskog kinološkog saveza ostalo je zabeleženo da je vođena rodovna knjiga za žute goniče kao posebnu rasu, a ne kao varijetet balkanskog goniča, kako se do skora mislilo. O tome svedoče i rodovnici iz 1950. godine. Ti psi su se izlagali na izložbama i smotrama, što je dokumentovano u katalozima sa tih manifestacija iz 1949. kao i u katalogu sa I Međunardone izložbe pasa održane u Beogradu 1952. 

Žuti goniči su psi srednje veličine, snažni i izdržljivi, pravougaonog formata, glave srazmerne sa telom, njuška je klinastog oblika, sa crno pigmentisanom nosnom pečurkom, ušiju koje su viseće i srednje duge. Vrat snažan približno dužine kao i glava. Trup i leđa pravilno razvijena i snažna. Grudni koš približno 50% od visine grebena. Dlaka je kratka, glatka, sjajna i prilegla uz telo, sa dobrom podlakom. Boje su žute do žuto crvene. Kod manjeg broja pasa javljaju se oznake bele boje na glavi, grudima, šapama, prednjim delovima nogu i vrhu repa. Za razliku od srpskog goniča, žuti gonič nema nijednu oznaku crne boje na telu. Upotrebljava se kao lovački pas za lov pogonom krupne i sitne dlakave divljači.

Spada u ugrožene rase.

Srpski trobojni gonič

Srpski trobojni gonič

Srpski trobojni gonič - Veoma cenjen u nasoj zemlji, odvazan, inteligentan i miran pokazao se kao veoma izdržljiv pas.

 Poreklo Srpskog trobojnog gonica je slicno drugim gonicima na Balkanu. Tokom 1946. je diskutovano da li je ovo samostalna rasa ili se radi samo o varijetetu Srpskog gonica. Zakljuceno je da se radi o samostalnoj rasi i napravljen je prvi standard. Na medjunarodnoj izlozbi pasa u Beogradu 7. i 8. juna 1950. zvanicno su prikazani ovi psi a FCI je 25.07.1961. zvanicno priznao rasu i objavio standard. 

opsti izgled: Srednje velik, snaznog tela temperamentan, zivahan i energican. 

Znacajne proporcije: Duzina tela od vrha grudne kosti do sedne kvrge, prevazilazi visinu grebena za 10%. Duzina glave iznosi oko 45 % visine grebena 

Karakter: Privrzen, ljubak, zivahan, pouzdan, veoma izdrzljiv . Osvna boja je zasiceno crvena ili lisicije crvena, sa crnim plastom ili sedlom. Crna boja moze da dopire do glave i tada na slepoocnicama pravi crne oznake. Na grudima je dozvoljena belina koja se može protezati unazad do kraja grudne kosti kao i na stomak i unutrasnje strane zadnjih nogu. Donje polovine nogu kao i vrh repa moraju biti beli. Beline ne treba da zauzimaju više od 1/3 površine tela. 

Srpski gonič

                                                                  Srpski gonič

Opšti izgled i osobine:

Opšti izgled: Snažan, srednje veličine, lisičije crvene boje sa crnim plastom, kratke, guste dlake, duge glave i jakih kostiju. Temperamentan i živahnih pokreta.
Visina: 46-54 cm psi, a keruše od 44-52 cm. Težina do 20 kg.
Oblik: Dužina trupa treba da je najviše 10% veća od visine grebena.
Upotreba: Istrajan gonič, energičan tragač, glas visok do dubokog. Trup
Opšti izgled: Linija leđa se blago spušta od grebena prema sapima.
Greben: Jedva primetno izražen.
Leđa: Puna i duga. U bubrežnom delu snažno i jedva primetno zasvođena. Kukovi malo primetni.
Sapi: Duge, snažne, mišićave, nešto nagnute.
Grudni koš: Srazmerno širok, izbočen i dug, dubina mu doseže do lakta. Obim grudnog koša 10% veći od visine. Prsa srazmerno široka.
Trbuh i bokovi: Blago prikupljeni

.Rep: Srednje visoko usađen, u korenu deblji i postepeno se stanjuje prema vrhu. Dužina je do skočnog zgloba. Dobro odlakan. 

Istorija pasa goniča

Bez obzira što zvanična kinološka sistematika, a i ona nezvanična, poznaju puno rasa goniča. Do današnjih dana nije poznato kako su goniči nastali .Sigurno je da goniči pripadaju najstarijim, tipovima pasa, pošto je psu, jedna od osnovnih osobina, gonjenje divljači sa željom da je uhvati i pojede.

            

            O  pretpostavci, da su na Balkan goniče doveli Turci, može se razgovarati i posmatrati sa više strana.U literature ovakva pretpostavka postoji dugi niz godina, međutim pitanje je koliko je realna. Naime, goniči kakvi su u Srbiji, susreću se u Turskoj u značajnom broju na teritoriji zapadne Turske, u evropskom delu koji ima kopnenu granicu sa Grčkom. U istočnim delovima Turske, u Anadoliji koja konfiguracijski izuzetno odgovara lovu goničima, lovi se, najčešće, hrtovima. Danas je u Turskoj na nacionalnom nivou priznata rasa hrta “sultan tazi”. Ako se zna da su prvobitna turska plemena došla u Anadoliju u 10.veku nove ere, onda se sa puno razloga može pretpostaviti da su takve pse zatekli na novoosvojenim teritorijama.

            Kako navodi D.Pavlović (1950) iz naše istorije i opesama vidljivo je da se do vremena despota Stefana Lazarevića (1377-1427.,knez 1389-1402., despot 1402-1427.) u Srbiji lovilo sokolovima i hrtovima. Od 15.veka pominju se i goniči. Moglo bi se sa velikom dozom sigurnosti pretpostaviti da je lov goničima u Srbiji postao omiljeni način lova tek posle dolaska Turaka. Turci su takav način lova upražnjavali u svojoj domovini.

            Ne postoji pouzdana metoda kojom bi se utvrdilo tačno poreklo naših goniča, odnosno da li su oni potomci goniča Ilira, Kelta, Grka ili nekih drugih, ali da njihovi prapretci potiču sa tih terena – tu dileme nema. Pod nazivom goniči smatraju se lovački psi koji glasno gone divljač. Gonič lovi nosem, a hrt,koji takođe goni, okom. Gonič ne vidi divljač već sledi trag, a hrt mora da vidi divljač da bi je gonio.

Crnogorski planinski gonič

Crnogorski planinski gonič

Crnogorski planinski gonič je retka rasa iz planinskoga dela balkana. Crne i žućkastosmeđe boje i glatke dlake, psa su u prošlosti zvali crnim goničem. Sa sigurnošću možemo reći govoriti o zajedničkom poreklu većine goniča iz jugoistočne Evrope

Crnogorski planinski gonič je visine 46 do 56 centimetara i težine od 20 do 25 kilograma. Temeljni zadaci za njegovu primenu su lov na lisice i  zečeve  te manju divljač, iako ni veće životinje nisu isključene kao što su jelenska divljač i divlje svinje.
PONAŠANJE/KARAKTER: Uravnotežen, privržen svom vlasniku, poslušan, vredan poverenja.

GLAVA: Dolikocefalna. Gornje linije lobanje i nosnika su divergentne.

LOBANJA: Duža od njuške. Širina lobanjskog regiona je manja od rastojanja između stopa i potiljačne kvrge. Posmatrano sa strane profil je ravan ili slabo izbočen. Širina se smanjuje od vrha lobanje do stopa. Čeona brazda je izražena, a potiljačna kvrga je manje izražena. Nadočni lukovi su dobro razvijeni.

STOP: Slabo izražen.

NOSNA PEČURKA: Uvijek crna, dobro razvijena.

NjUŠKA: Mesnata i široka u osnovi. Kraća je od lobanje. Poželjan odnos je 7,5 : 10. Bočne linije njuške su konvergentne. Prednja strana je vertikalna.

VILICE/ZUBI: Vilice su snažne i prisutan je pravilan kompletan makazast zagriz. Dozvoljen je i kleštast zagriz. Zubi su dibro razvijeni i pravilno usađeni.